Живимо у чудном времену. Чини се да репутација човека није ни најмање важна.

У сваком случају, такав утисак се може стећи ако погледамо понашање разних јавних (па и неких црквених) личности. Зарад озлоглашеног јавног мњења људи говоре речи и раде ствари које су у супротности са оним што су донедавно говорили и радили, да би после извесног времена поново „променили имиџ“ зарад новијих трендова. И то стално раде.

С друге стране, сама „јавност“ има кратко памћење и често заборавља да је још јуче проклињала онога кога сада велича, и обрнуто.

Дакле, да ли је уопште потребно да чувамо своју репутацију, уколико чак и они за које смо спремни да је жртвујемо, ипак неће то ценити или ће је ценити тек неколико минута?

За почетак, вреди правилно поставити акценте. Ако смо хришћани, онда нам је важније да угодимо Богу, а не било ком друштву. А ако говоримо о земаљском угледу, онда он може бити од вредности само за вернике. На крају крајева, ако се стално предомишљамо, трудећи се да пратимо следећу модну агенду, онда ћемо можда чути аплаузе ветровитих и незахтевних маса, али ћемо изгубити поверење црквеног народа. И ово поверење је веома тешко стећи, али га је прилично лако изгубити.

А у ствари, ако човек прво тврди једно, па друго, па треће, како знаш да је искрен? Или је раније ишао против своје савести, а сада каже шта заиста мисли. Или је некада износио своје праве мисли и тек сада, попуштајући неким околностима, принуђен је да изјави оно са чиме се ни сам дубоко у себи не слаже. У сваком случају, суочени смо са нечим не баш искреним – у прошлости или садашњости. Може се, наравно, претпоставити да је човек искрено променио своје ставове, али ће и даље остати одређени талог неповерења, посебно ако се таква „промена погледа“ понавља.

Зато је толико важно да никада не журите са гласним изјавама и прогласима, посебно под утицајем емоција и тренутних утисака. Емоције и утисци могу бити варљиви, али речи су већ изговорене и утиснуте у вечност.

Ово важи за све: свештенике и мирјане, новинаре и блогере, политичаре и јавне личности.

Ако желимо да своју савест очувамо чистом, ако ценимо поверење људи (а то је углед), морамо да будемо искрени. Али будемо искрени не на принципу „говорим све што осећам у овом тренутку“, већ са расуђивањем. Поготово сада, када свака реч може бити опаснија од оружја.

Записала Наталиjа Горошкова