Зашто је лакше одустати од мрсне хране током поста него одустати од празног провођења времена?

Вероватно је неко од нас бар једном у животу чуо ове речи: „Кад бисмо само могли да користимо Вашу енергију у мирољубиве сврхе!“ Овај иронични узвик обично значи да особа којој је упућен не ради оно што би требало да ради. Али у овој иронији има истине.

На шта људи троше енергију? На стално листање бучних новинских  наслова, на бескрајно гледање ТВ серија (или, још горе, празних и глупих видео снимака на ТикТоку), на сате компјутерских борби са виртуелним тенковима...

И не треба мислити да све ово раде само незрели тинејџери; сада то радимо и ми одрасли.

Понекад све слободно време проводемо у таквим „активностима“, а онда се испостави да ништа није урађено по кући, пропуштени су важни радни задаци, није се обраћала пажња на породицу и пријатеље и, што је најважније, нема се времена ни енергије за молитву. На крају крајева, све ове празне ствари нису тек траћење времена, већ и траћење енергије, губитак животне снаге.

Међутим, долази време Великог поста кад се људи свесно одричу празних и сујетних забава - и, чини се, треба да имају и времена и снаге за добра дела и молитву. Али, авај, човек се често осећа празним, преоптерећеним и уморним. Зашто се ово дешава? Чини се да су непотребни, спољашњи подстицаји уклоњени. И зашто је у време поста лакше одустати од мрсне хране него од управо ових спољашњих подстицаја?

Разлог је унутарња празнина. Човека је Бог створио тако да се може бескрајно усавршавати, и зато људи у почетку имају жеђ за знањем, жеђ за развојем.

Међутим, истинско знање, истински развој увек претпоставља рад, а пала људска природа не воли да ради. И тако, жеђ за знањем гаси сурогат: управо спољашње подстицаје о којима говоримо. У међувремену, они само имитирају знање, остајући празни. Делује као да нешто читамо, учимо нешто ново, али све се испостави као имитација, празно дејство на нерве.

Ипак, празнину треба попунити. За хришћанина, пре свега, молитвом, речју Божјом. О, како је понекад тешко тој лењој души која је изгубила вештину промишљеног читања, да лежерно и дубоко конзумира озбиљне информације.

Овде долазимо до прве фазе васпитавања душе. Уосталом, да бисмо прихватили духовност, прво морамо васпитавати душу своју. Како душа која није негована високим примерима људске културе може стећи духовност?

Начитана, образована особа мање је у опасности да испуни душу јефтиним сурогатом. Напротив, човек чија је свест затрована информативним празнинама, с великом муком може усваjати  и молитву и реч Божју.

Хајде да пазимо шта примамо. Као што је нездрава храна штетна за тело, тако су штетни утисци лоши за душу. Ово је вредно трезвеноумља и прихватања оног високо постављеног нам на високој трпези духовног уздизања. А Велики пост је вероватно најбоље време да човек почне да исправља свој живот и да не троши енергију на празно, сујетно.

Забележила Наталија Горошкова